Kad bih nekim čudom morala da se odlučim koja je najbitnija stvar za mentalno zdravlje jednog čoveka bez razmišljanja bih rekla da je to putovanje. Nije nužno da to putovanje bude u inostranstvo ako čovek nije u mogućnosti, a da se ne lažemo ima puno onih koji nisu. Osim što je bitna spoznaja da postoji nešto potpuno drugačije od onog što viđamo svakodnevno, bitan je i osećaj koji ostaje u nama kad se vratimo, i to je isto otišao u inostranstvo ili bio ovde.
Čak je upoznati zemlju u kojoj živimo „drugi par opanaka“ što bi rekli naši stariji. Može biti i čista egzotika, na naš način. 
Iako u ovoj našoj lepoj Srbiji ima puno ruševina, kiča, šunda, neravnih puteva, neobeleženih lepota i neukih „turističkih vodiča“, sve treba da vidite. Trebate da se truckate po tim rupama, treba svakog da čujete i sve da doživite. Nemojte misliti da je neophodno da odete u Indiju da steknete mudrost i vidite do sad na svetu neviđeno, sve to može, uz malo truda i volje, i kod nas. I može mnogo da vam pomogne da upoznate gen naroda od kog smo potekli i da na kraju krajeva, saznate mnogo o sebi.
Pokisnite, upadnite u blato, smejte se, jedite hranu čudnih naziva, istražujte, čudite se bogatstvu ili siromaštvu, divite se najglupljim ili najlepšim građevinama koje ste videli i dajte priliku ljudima da kažu šta imaju. Učite iz svega što vidite, budite široki a ne samo osuđivački nastrojeni. Osluškujte, slušajte, jedite, molite i volite, ovde u Srbiji. I nikad ne zaboravite da to podelite sa prijateljima, ljudima koje volite. Budite brižni i samilosni, pomolite se svojim rečima ako osetite potrebu za to. Ne bežite od sebe i od svoje suštine jer svi smo mi i kraljevići i prosjaci ma gde otišli.
Ta spoznaja, učiniće da shvatite da je isto nebo iznad svih nas, a ima li išta važnije od spoznaje da smo svi isti pod kapom nebeskom?
By Danijela Sladić